Na jednoj od tezgi na Kalenićevoj pijaci u Beogradu, reporter „Politike"
je pronašao lek „prilenap" za 30 dinara, kome je rok trajanja istekao
decembra 2004. godine
– Ne brinete da ovaj lek može nekoga da ubije?
– Lek neće da kokne, al' siromaštvo 'oće – uzvikuje svoj reklamni slogan
pijačni samouki farmaceut Buđa, pokušavajući u četvrtak da na Kaleniću
proda lek za sniženje krvnog pritiska „prilenap", kome je rok trajanja
istekao decembra 2004. godine. Kutija je otvorena i u stanju raspadanja,
nedostaje uputstvo, a kada sam pitao Buđu da li bi smeo da popije tabletu
za saniranje blagih i teških hipertenzija, zabrinuto je odgovorio:
– Kako ću, kad mi lekar nije propisao.
Buđa je lek dobio od koleginice, koja prodaje nekoliko tezgi dalje, u
paketu sa dečjim lutkama, braon zavesom koju je bacila domaćica sa
Dušanovca, peglom koja se odupire svim zakonima logike, jer Buđa dokazuje
nedokazivo – da taj stari aparat još radi na struju – i tomovima ljubavnih
romana koji raspredaju uglavnom sličnu fabulu, o raspuštenicama koje
letuju na Havajima i tamo se spanđaju sa preplanulim hirurgom za plastične
operacije.
I Buđa je preplanuo, s tim da on nikako ne očekuje da će doživeti hepiend
kao u herc romanima. Prodaja lekova za njega je tek sporedna delatnost, s
obzirom na to da njegov seknhend pijačni minimarket na Kaleniću ima
impresivni asortiman: kompilaciju pesama izvesne kovrdžave Jagode, sa
hitom „Dođi mi preko pendžera", nekoliko dukseva koje je pokupio pošto je
zaronio u dedinjske kontejnere, a kao ekskluzivitet na tezgi, istakao je
najke iz doba Karima Abdula Džabara, pronađene kod Plavog mosta, koje je
jedan pedesetogodišnji intelektualac bez posla kupio za 100 dinara.
Pre nekoliko dana, Buđa je, kao i nekoliko prodavaca u delu pijace gde se
prodaju stare stvari, na tezgi imao kutije antibiotika i pilule za grlo.
– Dođu gospoda, vide datum proizvodnje, a onda kupe, pa gutaju ili sisaju.
Kako dođem do leka, ja ga prodam za 30 dinara. Ne tražim im recept. Šta će
ljudi? Ovaj „prilenap" danima neće niko da uzme, valjda zbog datuma.
Obećao mi je da će da ga povuče iz prodaje, ali, za svaki slučaj, uzeo sam
kutiju, jer je jedna penzionerka, sa popriličnom dioptrijom, počela da
zagleda lek i prevrće po novčaniku. Ostala je bez otrovnih tableta,
sniziće pritisak negde drugde, ali je ipak kupila crvenu jaknu koju su
rastrgli moljci, za 100 dinara.
Obećao sam gastarbajteru iz sela kod Surdulice, na privremenom radu u
Beogradu, da ga nećemo fotografisati u zamenu za priču: Kako medikamenti
iz kontejnerskih veledrogerija dospevaju na tezge beogradskih pijaca.
Buđa nije diler na crnom tržištu lekova, nema tu zavere o prodaji
prokrijumčarenih medikamenata iz Bugarske, Rumunije i Turske, koja je
cvetala prošlog leta u istočnoj Srbiji, kada su pijačni terapeuti valjali
„vijagru", „midol", „andol", „acetisal", lekove za štitnu žlezdu,
gastritis i slične boljke. Negde u to vreme, na graničnom prelazu Preševo,
zaplenjene su 853 kutije različitih vrsta lekova, koje nisu prijavljene
carinskim organima. Među spornim lekovima bilo je i 600 kutija
„tramadola", koji se nalazi na spisku opojnih droga, kao i 20 kutija
„lekotama", koji se ubraja u psihotropne supstance.
Koketiranje surduličkog uličnog apsolventa hemije sa farmaceutskim
biznisom započelo je kada je, upadajući jedne noći u kantu beogradske
Gradske čistoće, primetio kesu u kojoj je pronašao desetak kutija lekova.
Čim nađe lek, on ga izloži na tezgi. I ne traži recept. Gospoda, tako on
zove svoje stalne mušterije, danas nemaju para ni za lekove.
– Ja im nudim pilule iz kontejnera, ne bijem ih da ih kupe. Sav ovaj krš
je iz kanti. Kante su danas pravo bogatstvo za sirotinju – otkriva Buđa
trgovački pragmatizam koji je stekao pošto je pre više od godinu dana
napustio zaboravljeni jug Srbije, dovezao se do Beograda, zakupio šupu u
Marinkovoj bari, lutao po Beogradu za poslom, a kada je ukapirao da ga
nikada neće pronaći, krenuo je u poslovnu avanturu. Iz kontejnera od
Kalenića do Kalemegdana, od Plavog mosta do Medakovića, od Dedinja do
Senjaka, od novobeogradskih blokova do Bežanijske kose, on formira dnevne
zalihe koje sutradan ujutru plasira na sirotinjsko tržište za propalu
beogradsku srednju klasu. I, ako ćemo iskreno, to je zaista crno tržište,
kako za dilera tekstila, gvožđurije i pilula, tako i za onog tipa koji je
spakovao prastare patike, otišao kući da ih opere, presrećan što će
narednih godinu dana sprintovati od Kalenića ka ničemu, u crnim najkama iz
Buđine bogate kontejnerske kolekcije.
Kada prikupi dnevni pazar, Buđa odlazi u mesaru, nakupuje desetak kila
najjeftinije kobasice, koja u svom sastavu sadrži taman onoliko opasnih
materija kao ona kutija „prilenapa" koja je pet godina, pošto joj je
istekao rok trajanja, putovala od kante do kante, zatim se spusti peške do
autobuske stanice i pošalje paket za ženu i četvoro dece koji su ostali na
selu. To je učinio i u četvrtak, ali u njegovom dnevnom bilansu, na
prihodnoj strani, nedostajalo je 30 dinara.
Kutiju „prilenapa", podrazumeva se, nisam bacio u kontejner.
Aleksandar Apostolovski
--
dr Nenad Stanković
0 comments:
Постави коментар